NIN 25.03.2013.




Vladimir Kovačević,
predsednik FINE GROUP:
Četiri firme iz sastava grupe poznatije su u inostranstvu nego u Srbiji, a jednu od njih - Wizard u 2012. SIEPA je proglasila za izvoznika godine

U izvozu je spas


Otkud ime Wizard?
- Smatram da ime našoj fabrici sasvim odgovara, zato što smo iz ničega napravili nešto, kao čarobnjak. Lako je stvarati ako imate veliki novac, a mi
na ovim prostorima takoreći genetski nemamo novac, nismo ga u prethodnim
generacijama ni mogli imati. Najviše što su ljudi imali je stan ili eventualno neka vikendica, što nije dovoljan kapital ni za ozbiljniju trafiku.
Morali smo stvoriti kapital isključivo svojim radom i talentom. Pošto ni po koju cenu nisam hteo da učestvujem u špekulacijama ili polukriminalnim aktivnostima, izabrao sam model koji mi je odgovarao, okupio ljude koji imaju
slične stavove o tome kako treba raditi van granica Srbije i – krenuli smo.
Od nule, do uspeha na međunarodnom tržištu – zar to nije čarobno? To mogu i
drugi, pozivam ih da pokušaju – kaže Vladimir Kovačević.



Veliki u maloj
zajednici


Pošto je FINE GROUP u Vršcu do sada
zaposlio 250 ljudi, grad je doneo
odluku da se vlasniku kompanije
Vladimiru Kovačeviću oduži
– titulom počasnog građanina.
Proglašenje počasnog građanina biće
29. maja i to priznanje Kovačeviću
znači više od svih, jer stiže iz
lokalne zajednice u kojoj posluje:
- Ljudi su skloni, naročito veliki
menadžeri, da imaju proizvodnju
po provinciji, da ne dele plate
radnicima, a da u Beogradu sebe
predstave kao velikana, i da se tako i
ponašaju. Ja uvek kažem da ako hoćete
da saznate koliko je neki poslovan
čovek velik, treba da pitate za njega
u lokalnoj sredini gde posluje...



Plata nije događaj

Poznato je već: mnogo je privatnika u Srbiji koji su „jako nervozni” i „u problemima do guše” kad im radnici pomenu
platu. Tada obično na radnike ospu bujicu žalopojki na situaciju, nedostatak novca, na njihovu borbu da firma opstane i usput ih još podsete koliko su srećni što u današnje vreme uopšte imaju posao. Kad u takvim firmama stigne plata,
ona je pravi događaj za zaposlene. U sve četiri firme FINE GROUP, plata je ono što i treba da bude – redovna nadoknada
za uloženi rad zaposlenih. Ovde radnici ne pitaju kada će biti plata – zna se da će stići na vreme, i da zbog prispelih
drugih obaveza može da kasni samo dan-dva, nikako više. Tri fabrike zasada nose i teret četvrte koja tek treba da počne proizvodnju i pruži profit. Pritom, kreditni potencijal firmi iz poslovne grupacije iz godine u godinu raste i zasada je iskorišćen 40 posto, što znači da firma nije prezadužena i da je izgrađena na stabilnim temeljima.



Pilot i muzičar
u biznisu


Vladimir Kovačević za sebe kaže
da je po opredeljenju i raspoloženju
pilot i muzičar, a po prinudi
biznismen. Kada želi nešto da učini
nešto za sebe, bavi se muzikom, svira
i komponuje. Učestvovao je na Sunčanim
skalama, na Jutjubu ima dosta njegovih
kompozicija, ima lepu saradnju sa
Bajagom i Kikijem Lesandrićem.
Rad u studiju i muzika pomažu
mu da obnovi energiju i završi
sve što je počeo. “Morate stvari
postaviti tako da funkcionišu i
bez vas, ali, postoje inventivne
kritične tačke kada je neophodno
da se ponovo uključite. Kada je
“mirno more”, koristim to vreme da
se bavim muzikom i pilotiranjem,
i to mi pomaže da izdržim sve
teškoće koje su prirodne, kada
nemate blago i povoljno tlo za razvoj
privrede. Istina, država nastoji
da to obezbedi, ali proces ne ide
preterano brzo”, kaže on.
Vladimir je oženjen, otac dvoje dece.

Svetlana Velimirović /Jovanka Matić

Izvoziti gotov proizvod, a ne pametne ljude koji stvaraju nove vrednosti i kreiraju budućnost zemlje, temeljni je princip nacionalno odgovor- ne ekonomije. Ali upravo ovaj princip, možda baš zbog svoje varljive jednostavnosti, veoma lako izmiče primeni i često ostaje u senci komplikovanih i naizgled naučno utemeljenih ekonomskih strategija. FINE GROUP je u startu svoju poslovnu viziju utemeljio na izvoznoj orijentaciji i – rezultati nisu izostali: Fabriku Wizard, koja posluje u okviru FINE GROUP, Agencijaza strana ulaganja i promociju izvoza SIEPA proglasila je za izvoznika 2012. godine, a na osnovu egazaktnih rezultata i ugleda koje je Wizard izgradio na međunarodnom tržištu. Predsednik FINE GROUP diplomirani ekonomista Vladimir Kovačević kaže da mu nagrada mnogo znači, pre svega kao priznanje da njegovi stavovi o tome da su za državu najbolji oni ekonomisti koji poslovanje usmere na izvoz, a koje je zastupao još kao student, imaju uporište u praksi i uticaj na kreiranje ekonomske politike u zemlji.

- U Srbiji ima mnogo teoretičara, svi znaju sve, a malo ko od svojih reči i teorija napravi živo delo. Ja od svojih principa i ekonomskih teorija nikada nisam odustajao, bio sam na neki način talac stavova koje sam izgovarao kao mlad i zato sam čekao pravu priliku i vreme da ih prevedem u delo. Naravno, u doba sankcija okolnosti mi nisu bile naklonjene, bavio sam se trgovinom i naša firma bila je jedan od najvećih dobavljača farmaceutske industrije. Od promena 2000. godine, sa otvaranjem Srbije prema svetu, stvorili su se uslovi da konačno radim onako kako sam uvek mislio da je najbolje – da razvijam proizvodnju u zemlji, usavršavam kvalitet proizvoda i izađem na međunarodno tržište.

Zašto se o sve četiri firme koje posluju u sastavu FINE GROUP malo zna u Srbiji, pa čak i posle proglašenja za izvoznika godine?

Od četiri firme u Vršcu u okviru grupacije - Wizard, Uča International, Vetmedic i Ave Pharmaceutcal - dve postoje dvadeset godina. Sve četiri firme su proizvodne i dobro rade, ali su kod nas malo poznate jer naši kupci su van Srbije. Poentu smo stavili na program koji je oduvek bio izvozni potencijal. Naime, konsultovali smo pametne ljude koji su u vreme stare Jugoslavije kreirali proizvodnju za izvoz. Oni su nam sugerisali da smo oduvek izvozili drvo, i moje razmišljanje je krenulo u tom smeru. Imao sam tim ljudi koji su sledili moju ideju, jer, ideja ne znači ništa ukoliko nemate ljude koji znaju da je realizuju. Čak smatram da u mom timu ima ljudi koji su sposobniji od mene u samoj realizaciji poslovnih poteza. Drugi razlog što se za nas ne zna je taj što sam izbegavao javnost. Međutim, sada želim da ukažem na problem koji ovde generalno postoji: ljudi ne uspevaju da od inicijalnog talenta kojeg imaju mnogi, naprave sistem koji bi mogao da funkcioniše. Moj primer mogao bi biti ohrabrenje za mnoge koji imaju ideju da pokrenu proizvodnju za izvoz. Jer, kada pokrenete proizvodnju ona ne zavisi od pojedinca, a ako uz to imate i izvozni artikal, sve može da se organizuje tako da proizvodnja funkcioniše bez vas. Mi smo napravili drvnoprerađivačku industriju koja bi mogla biti primer i za druge u Evropi.

Kako je tekao put od ideje do realizacije, i koji su zapravo vaši ključni izvozni proizvodi?

U poslovnim razgovorima nametnula se tema da u Španiji postoji specifična proizvodnja tanke šperploče, koja je autorizovana kao španski proizvod kojim se snabdeva cela Evropa. Obično se šperploča debljine od desetak santimetara na ovim prostorima prepoznaje kao građevinska, a mi smo se opredelili da radimo isključivo šperploču debljine tri santimetra koja se koristi za fine proizvode kao što su kutije za luksuzne belgijske čokolade, za francuske sireve, kutije za vina, obloge za brodove ovalnih formi... Mi smo kupili fabriku perploče u Španiji, a potom u Vršcu na dva i po hektara napravili grinfild investiciju. Trinaest šlepera opreme došlo je iz Španije i mi smo napravili fabriku
Wizard, što u prevodu znači čarobnjak, i zaposlili 120 radnika koji rade u tri smene.

Zbog čega je Wizard lociran baš u Vršcu?

Dugo smo radili sa Hemofarmom i imali smo dosta poslovnih prijatelja, a inače sam zagovornik ideje da se industrija smešta u manje sredine gde je jednostavnija infrastruktura i administracija. U Vršcu imate tri-četiri čoveka sa kojma obavljate administrativne poslove i to vam olakšava poslovanje. Moja poruka je da se industrije smeštaju u manje gradove. Tako je svuda u svetu.

Pozivate hrabre ljude sa idejom da pokrenu proizvodnju za izvoz, jer u tome je naša velika šansa.
Možete li da ih upozorite i na teškoće sa kojima će biti suočeni?


Za svakog potencijalnog izvoznika prva muka koju će da doživi jeste upravo ta što dolazi iz „tamo neke Srbije”. Zašto bi neko u razvijenoj Evropi kupio proizvod od vas, kada vi nemate tehnološku prednost, nemate inovacije, a ne možete ih ni imati jer inovacije podrazumevaju velika ulaganja, a mi nemamo novca za to. To znači da moramo da ponudimo nešto što rade drugi, istog kvaliteta ali malo jeftinije. Užasno je teško u tom malom prostoru naći pravu meru, da ne oborite suviše cenu a da kvalitet bude na najvišem nivou. Pošto ste suočeni sa vrlo negativnim imidžom Srbije, svi se postavljaju tako kao da ste počastvovani već samim tim što vas uopšte primaju i daju vam šansu da izvozite. Imate šansu ako je vaš proizvod istog kvaliteta, za nekoliko procenata jeftiniji, i ako garantujete trajnost i poštujete rokove isporuke. Problem je što naši ljudi i kad dobiju šansu, obično je brzo prokockaju jer ne poštuju preuzete obaveze.

Da li ste vi bili u opasnosti da izgubite šansu koju ste dobili?

Bilo je takvih situacija. Jednom sam iz Italije dobio informaciju da je isporučena roba ispod željenog kvaliteta, a radnici su tvrdili da su poslali fantastičnu robu. Poučen iskustvom nekih poslovnih ljudi da Italijani prime robu jednom ili dva puta, a istu tu robu treći put kada pošaljete reklamiraju, hteo sam lično da se uverim i otputovao sam na Siciliju. Moja roba je morala biti dobro upakovana, jer do Sicijije ju je čekalo više pretovara. Kada sam pogledao u magacin, roba je bila sva rasturena i bilo je očigledno da nije bila dobro upakovana. Bilo me je stid pred kupcem iz Italije jer sam bio uveren da moji ljudi govore istinu. Nisam znao šta da radim, rekao sam kupcu: „Daću ti popust koli-
ko god tražiš, ali pod jednim uslovom – ako uopšte ovako `grbav` smem da postavim uslove - daj mi još jednu šansu, a ja ću svaku pločicu poljubiti pre nego što dođe kod tebe”. On se nasmejao, to mu je bilo simpatično i pristao je, a ja sam sa Sicilije otišao direktno u Vršac, bila je noć i radila je treća smena. Tog momenta sam zaustavio mašine i otpustio sve radnike koji su radili u Wizardu, a bilo ih je tada preko 80. Nisam hteo da se bavim istragom, hteo sam da dam pouku svima. Ako vi napravite fabriku, uložili ste ne samo novac već i svoj integritet, ja sam se za ta sredstva zadužio i nemam rezervni plan. Moj jedini, prvi drugi i treći plan bio je da fabrika uspe, a ne može uspeti podvaljiva- njem kupcu, već samo poštenim radom.

Podeliti 80 otkaza u situaciji opšte nezaposlenosti – nije li to suviše rizično, iz više razloga?

Većinu radnika sam vratio na posao, ali sam pustio da dva dana ne rade i time im poslao jasnu poruku o tome kakve ljude tražim. Tako sam dva puta radio dok nisam našao ljude koji razumeju ono što tražim, a tražim pre svega da se radi pošteno, bez podvaljivanja. Desetine hiljada pločica ide u jednom šleperu, a ne sme ni jedna biti lošeg kvaliteta ili loše upakovana. Ljudima u Srbiji je teško da to razumeju, ali - te pločice se stavljaju u automatske mašine koje ih sklapaju u ambalažu i ako jedna nije dobro isečena, ona koči i proces staje. Poslodavac na kraju radnog vremena vidi da smena nije ostvarila pun efekat i ako se ustanovi da je razlog tome vaša roba lošeg kvaliteta , rizikujete da se iskompromitujete. I, izgubite kupca i tržište, pa na kraju da zatvorite čitavu fabriku. Ako imate privilegiju da ste prošli na tržištu, i ako znamo da svuda u svetu imate suficit proizvodnje, morate biti oprezni jer nemate neograničen broj dobrih kupaca. Svi korisnici te robe se poznaju međusobno, i ako zabrljate na jednom mestu – zatvarate sva vrata pa samim tim i fabriku. To su opasne stvari i sa tim se ne smemo igrati – to je bila poruka otkaza.

Kada je reč o nazaposlenosti, treba reći da je u Srbiji veliki problem da radnici nađu posao, ali s druge strane, verujte, i poslodavci imaju problem da nađu dobre radnike. Takođe, dešava se nešto prosto neverovatno: da zaposlite radnika koji je dve do tri godine tražio posao, on počne da radi, vi mu nudite to što imate, a on zaključuje posle nekoliko dana da je posao mnogo težak, možda izdrži mesec dana i daje otkaz jer smatra da nije plaćen srazmerno uloženom radu. Ako je radnik dobar, pitate ga zašto odlazi, da li je našao neki bolji posao, a on kaže da nije, već odlazi jer mu je mnogo teško da radi. Drugim rečima - nema radne navike. Ide kući, kod svojih roditelja, da živi od njihovih primanja, a napušta posao koji je plaćen. Razumeo bih da neko napušta loše plaćen posao jer je našao bolji, ali da napušta posao bez ikakve alternative - to ne razumem.

Govorili smo do sada o jednoj firmi – Wizard. Šta je sa ostalima? Da li je neka od njih pridružena vašoj grupaciji u procesu privatizacije?

Nisam hteo da učestvujem ni u jednoj privatizaciji, jer nisam želeo da ispravljam ili prilagođavam već uspostavljeni sistem poslovanja – jednostavno, bliže je mom senzibilitetu da u startu postavim valjan koncept i takvog ga dalje razvijam. S tim u vezi, mi smo kupili veći broj zgrada u centru Vršca – reč je o kompleksu zgrada koje smo kupili od banke, a koji je nekad pripadao preduzeću Uča, osnovanom 1924. godine. To preduzeće je otišlo u bankrot i pojavila se mogućnost da kupimo mašine i deo proizvodnje, a od banke zgrade. U prvi mah svidela nam se ideja da porušimo stare i izgradimo nove stambene zgrade, ali smo odustali od toga, obnovili mašine i rešili da obnovimo delatnost koja je započeta 1924. godine. Posetio sam fabike slične delatnosti u Francuskoj i Španiji, koje imaju dugu tradiciju. Obnovili smo mašine, povezali pokidane tehnološke procese, energetski dobro izbalansirali proces. Ne dugo nakon toga ljudi su počeli da nam veruju. Obnovili smo proizvodnju vojnih i policijskih beretki i šapki. I ova proizvodnja je bila potpuno izvozno orijentisana. Stara Uča od osnivanja je radila za Saudijsku Arabiju, Oman, Jemen, a izvoz je bio preko Centrotekstila. Ta činjenica je upućivala na opravdanost investicija i rekonstrukciju. Za godinu i po dana posle prve inve- ticije, Uča Internacional danas izvozi 98 posto svoje proizvodnje. Naše beretke i šapke nosi vojska u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj, u Ujedinjenim nacijama, pa i plave beretke na Kosovu su u Vršcu proizvedene. U fabrici Uča zaposleno je 38 ljudi, pošto smo obnovili stare i kupili nove mašine, i završili velike investicije u energetskom delu, pošto je trošeno mnogo energije i za velike i za male poslove. Imali smo oko pet i po hiljada kvadrata, ali smo osavremenjavanjem proizvodnje i boljim gazdovanjem napravili minijaturniju proizvodnju koja je kompaktnija i mnogo efikasnija, tako da je polovina raspoloživog prostora ostala prazna. Pošto smo ranije radili sa Hemofarmom, često bili primorani da naplatimo potraživanja kroz veterinarski lek kojim smo potom trgovali. U to vreme Hemofarm se pripremao za prodaju, imao je potencijalnog kupca koji je rekao da ga zanima samo proizvodnja humanih lekova, tako da je prodao sve ostalo Viktorija grupi.
Proizvodnja veterinarskih lekova u Vršcu je ugašena, a neki ljudi koji su tu radili nisu hteli da napuštaju svoj grad. Slobodne prostorije fabrike Uča iskoristili smo za pokretanje proizvodnje veterinarskih lekova. Napravili smo ambiciozan plan u koji ja nisam baš potpuno verovao, jer proizvodnja lekova je vrlo specifična, vi ne možete kao običan privrednik da uđete u farmaceutsku proizvodnju. Naprosto, potrebno je veliko uskostručno znanje. Dug je proces do samog pokretanja proizvodnje, a veoma je zahtevan proces tu proizvodnju održavati.

I – da li ste uspeli?

Najpre moram da kažem da smo u farmaceutskoj proizvodnji zaposlili više od 50 ljudi, od kojih je 90 odsto sa fakultetskom diplomom, magistratima i doktoratima. Krenuli smo od početka, sa novim lekovima. Jedino na šta smo računali je komparativna prednost Vršca o pitanju kadrova u odnosu na farmaciju.
Zasebna veterinarska proizvodnja u bivšoj Jugoslaviji nije postojala, uvek je bila podstanar kod proizvođača humanih lekova. Postojali su zavodi koji su se bavili vakcinama, ali proizvodnja veterinarskih lekova ne. Zakon je tada rekao tako više ne može i mi smo, pod pritiskom zakonskih promena u skladu sa Evropskom unijom, napravili najsavremeniju fabriku veterinarskih lekova u regionu. Danas smo lider u proizvodnji veterinarskih lekova. Ja sam i ovde želeo da sprovodim svoj koncept o izvozu - mi smo pre mesec dana dobili međunarodni GMP (dobra proizvođačka praksa), koji nam omogućava da izvozimo širom sveta. Krajem maja idemo na rusko tržište, a izvozimo i u zemlje Cefte. Veoma smo ponosni na to što smo u postupku registracije preparata u Egiptu i Alžiru.
Kada smo tako dobro uspeli da se opredmetimo u veterini, što je izvorno farmaceutska proizvodnja, rešili smo da se oprobamo i na još većem tržištu kakvo je promet humanih lekova. Po sadašnjem zakonu, lek je lek i zakon ga ne razlikuje po primeni. Ambijentalni uslovi proizvodnje svakog leka su identični, infrastruktura i struktura zaposlenih takođe. Logički sled je bila izgradnja nove fabrike. Tako se rodila prva domaća fabrika lekova Ave Pharmaceutical sa 100 posto domaćeg kapitala. Gradske vlasti su nam predložile da fabriku gradimo u tehnološkom parku, a i sam sam video da je to odlično rešenje, i – pre godinu i po dana počeli smo da gradimo fabriku. Pošto smo iskusni u inves-ticijama, od simulacije projekta do završetka fabrike proteklo je 10 meseci. Znači, napravili smo fabriku lekova za 10
meseci pred Novu godiu dobili dozvolu za rad. Lekovi su u poslednjoj fazi registrcije i očekujemo da ćemo krajem avgusta do jeseni imati tu privilegiju da pustimo prvu seriju lekova u promet.

Hoćete li se tu zaustaviti?

Mislim da hoću.